Miroslav Mika Antić – KAD SAM BIO GARAV (Tekst)

Miroslav Mika Antić – KAD SAM BIO GARAV / Iz knjige: GARAVI SOKAK / Tekst:
Kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, ipak je bio, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke . . . i donosio mi s nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
. . .
Onda je došao rat. Došlo je to strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete — vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano — dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti.
— Palite zato sveću jednu na drugu, da se produži svetlost.
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od onih naših, domaćih. Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka i okruglo, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se zacaklio zlatan zub.
— Čega se to vas dvojica igrate?
— Ničega — rekao sam. — On se boji, a ja mu čuvam strah.
— A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?
— Brat — rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko koliko mogu da se uspnem na prste.
— A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
— Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče — kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
— A ti se ne bojiš?
— Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati — rekao sam.
— A gde je tvoj stariji brat?
— Nemam ga, gospodine vojniče. Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem.
Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava.
I sada, kad na ulici vidim nekog Ciganina u nevolji, stanem pored njega da mu pričuvam strah.
Jedno vreme sam odlazio u kafane sa najboljom ciganskom muzikom. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem.
I, evo godinama, ja lutam i izmišljam pesme Roma. Romi — to je isto što i Cigani, samo što Romalen na ciganskom znači i: čovek. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da u tom carstvu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

Tekst cele priče: https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-kad-sam-bio-garav/

Video i audio obrada: Bistrooki tim 25. 2. 2024.
https://www.youtube.com/@bistrookikutak
Naši sajtovi: https://balasevic.in.rs/ i https://antologija.in.rs/
Facebook: https://www.facebook.com/bistrooki.kutak
Instagram: https://www.instagram.com/bistrooki.kutak/
X (Twitter): https://twitter.com/rimovanje
Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge YouTube kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)

Тэги:

#Bistrooki #Kutak_za_Bistrooke #Balkan #Antologija #Miroslav_Mika_Antić #Kad_Sam_Bio_Garav #Garavi_sokak #Tekst #Priče #tekst_priče #Recitacija #Mika_Antić

Скачать видео